Diskriminacija i afirmativna akcija

Diskriminacija u Srbiji je odavno jako rasprostranjena pojava. Pošteno je reći i da to nije slučaj samo u Srbiji i da je jako slično i u regionu, pa i u drugim državama koje se baš i ne mogu pohvaliti razvijenošću.

Pre više godina, kao direktor Udruženja studenata sa hendikepom na B92 blogu objavio sam tekst. „Pivo za jednakije“ (http://blog.b92.net/text/1234/Pivo-za-jednakije/ ). Tada, kao direktan povod za tekst bila je diskriminacija u jednom kafiću u Kraljevu, gde je čovek došao, naručio pivo, popio pivo, platio pivo i bio zamoljen da izađe. Verovatno se to prilično često dešava kada neko malo pretera sa količinom piva ili neke druge „vatrene vode“ pa bude zamoljen da izađe, ali ovaj put to nije bio slučaj. Ovaj put, su razlog bila njegova kolica. Prosto neko je procenio da će uskoro biti gužva, pa da je za njega najbolje da on ode. Ovaj momenat je nešto što mene jako nervira.

Jedna od najvećih uvreda za mene lično, a verujem i za dosta drugih je kada neko bolje od mene zna šta ja želim, hoću, mogu, treba da radim i slično. To je nekako jako jako bezobrazno, a i prilično diskriminatorno. Ljudi sebi previše daju za pravo da donose zaključke tog tipa i u nečije ime, pa i neke odluke na tu temu. Povod za ovo u svakom slučaj nije bila loša namera, već veliko neznanje. Usled neznanja mnogi prosto zaključe da tako treba. Pored neznanja tu su i brojne i velike predrasude, pa je u našem društvu u stvari normalno da je neko ko ima neki oblik hendikepa u stvari jadan i da mu nekako treba pomoći. Usled te želje da se pomogne prave se i velike greške.

Više puta sam lično bio u situaciji da sa nekim prijateljima i prijateljicama koji koriste kolica treba da pređem ulicu. Tada neki slučajni prolaznici prosto „kidnapuju“ tog mog prijatelja ili tu moju prijateljicu kako bi ga/je prevezli preko ulice, jer su nekako zaključili da ta osoba ne može to sama da uradi, a još manje da ja, koji hramljem kada hodam, mogu da im pomognem, naravno ukoliko im neka pomoć treba u tom momentu. Jako mali broj njih pita da li je pomoć potrebna. To nekad može da bude i potpuno bezazleno i prilično smešno, ali u nekim situacijama zna da bude i jako opasno. Zanimljivu brošuru na tu temu možete videti na linku: http://www.ush.rs/images/Publikacije/Files/bonton.pdf

Jedini način da se ovakve stvari manje dešavaju je da se utiče na podizanje nivoa svesti o diskriminaciji, o položaju osoba sa hendikepom u našem društvu i o tome na koje načine neko može da pomogne, naravno ukoliko je to potrebno.

Ranije kroz aktivno bavljenje položajem osoba sa hendikepom u društvu, a kasnije i u drugom poslu i u privatnom životu, to podizanje nivoa svesti mi je uvek bio jedan od osnovnih ciljeva. Bilo da se radi o nekim projektima, bilo kakvim aktivnostima, na bilo kom mestu, u bilo kojoj situaciji, u redovnim životnim aktivnostima uvek sam se trudio da nekako edukujem svoju okolinu. Znam da su to mrvice, ali sve te mrvice treba da daju neki kakav-takav pomak. Nizak nivo svesti i veliko neznanje često prouzrokuju diskriminaciju, au najboljem slučaju smešne situacije (o nekim anegdotama na tu temu u nekom od sledećih tekstova). Tako se dešava da ljudi sa hendikepom negde ne mogu da uđu, sa nekih mesta bivaju izbačeni, u nekim zanimanjima ili sportovima nisu dobro došli. Sa druge strane, u nekim situacijama osobe sa hendikepom bivaju „povlašćene“ po osnovu hendikepa. To možemo da nazovemo i „afirmativna akcija“ kada se tim nekakvim „povlasticama“ osobi sa hendikepom daju jednake ili bar slične mogućnosti. Potpuno je ispravno kada se tim „povlasticama“ osobi sa hendikepom pruža mogućnost da na neki drugačiji način ili u nešto drugačijim uslovima, ukoliko se ne ulazi u promenu same suštine, omogući prilika da postigne zacrtani cilj, ali nikako se ne sme menjati suština. Meni se na fakultetu jednom desilo da mi profesorka na ispitu kaže da nije to baš za šesticu, ali da eto, obzirom da hramljem, ona će mi malo progledati kroz prste. Moj stav i odgovor na tu njenu opasku nisu bili baš prijatni. Na kraju sam je zamolio da mi vrati indeks i napomenuo da ja imam dečiju paralizu, ali da ta moja dečija paraliza nema znanje koje je meni nedostajalo da dođem do prelazne ocene. Međutim, znam i druge situacije, pa i neke ljude sa hendikepom kojima je takva situacija odgovarala. To je u stvari takozvana „medveđa usluga“. U takvim situacijama osobe sa hendikepom, pored svog hendikepa koji već imaju, dobijaju i novi hendikep u obrazovanju. Naravno, sve ovo ne mora da se odnosi samo na obrazovanje, ali u svakom slučaju sve te afirmativne akcije mogu i treba da budu podrška ka izjednačavanju mogućnosti, ali nikako ne smeju menjati suštinu, spuštati bitne kriterijume. Edukacija jeste ključna i pre svega mi, koji imamo hendikep, moramo da edukujemo svoju okolinu, rođake, prijatelje, pa i društvo u celini. Mi smo ti koji moramo društvu i državi dati smernice kako da što brže napreduju na tom putu, kako bi što brže shvatili koncept antidiskriminacije i izjednačavanja mogućnosti.

Na kraju, za mene jako važna stvar je da antidiskriminacija mora biti univerzalna. Odnosno diskriminacija je diskriminacija bez obzira na koju se marginalizovanu grupu, ili bilo koje lično svojstvo odnosi. Podjednako je loša diskriminacija po osnovu hendikepa kao i diskriminacija po odnosu roda, seksualne opredeljenosti, boje kože, veroispovesti ili bilo čega drugog.

Kako su invalidi pogubili svoje posebne potrebe

          Na početku ovog teksta, a da me neko ne bi pogrešno razumeo, moram da napomenem da ću u njemu koristiti dosta sarkazma i ironije. Cilj ovog teksta nije vređanje niti omalovažavanje bilo koga, već predstavlja lični stav autora, i kao takvog ga treba i posmatrati.

          Obzirom da imam dovoljno godina, pamtim i neko drugo vreme, kada je mnogo toga bilo drugačije. Ne kažem da je bilo bolje, to je relativno, ali jeste bilo drugačije. Tada recimo nisu postojali hendikepirani, osobe sa invaliditetom, osobe sa posebnim potreba, deca sa smetnjama u razvoju… Tada su postojali samo invalidi. Obzirom da sam kao beba dobio dečiju paralizu, imao sam tu čast da tada budem invalid. Nisam baš bio srećan zbog toga, jer u suštini nisam bio dete, čovek, đak, strelac… Bio sam invalid. Jbg, dešava se, pa sad šta je - tu je. Ja sam ipak imao svoj ugao gledanja na to. Neko je crn, neko plav, neko mršav, neko debeo, neko ima dugu neko kratku kosu, a ja sam eto imao drugačiju nogu. Sad, bilo je tu nekih problema i nelogičnosti, ali u osnovi je to bilo tako. Sam termin invalid je bio dosta problematičan za mene.   

          Prema "Leksikonu stranih reči i izraza" (Milan Vujaklija), reč invalid znači "Onaj koji je nesposoban ili onesposobljen za službu i zarađivanje radi izdržavanja sebe i svoje porodice, naročito onaj koji je onesposobljen u ratu, ratni invalid".

Koren reči invalid je u latinskoj reči invalidus, koja znači nejak, nemoćan, ne vredan. Takođe često korišćena reč invalidan (invalidna osoba) pored značenja: iznemogao, nemoćan, s manom, nesposoban za službu, neupotrebljiv, onesposobljen, rashodovan, škart (Vujaklija), koristi se i u pravničkom kontekstu kada se označava da nešto nije zasnovano na pravu, tj. kada je nešto nevažeće.  

Imajući sve ovo u vidu, nekako nisam baš uspeo da se prepoznam. Sebe nisam uspeo da nađem ni u jednom jedinom značenju reči invalid, ali ajde, šta je tu je, to je država, odnosno neki državni stručnjaci su to tako definisali, a oni valjda nešto znaju (o stručnjacima detaljnije u nekom od sledećih blogova). Posle toga, mnogo puta sam čuo stavove da to nije mnogo važno, i ko zna koliko puta čuo sam rečenicu: „Možeš da me zoveš i šerpa, ali nemoj da me razbiješ“. Ja se baš i ne slažem, za mene je terminologija jako važna. U skladu sa trendovima neću da propustim sjajnu priliku da pomenem jedno novo i jako popularno zanimanje: Starleta. To već ima neko značenje… Zar ne? Mislim, kada neko kaže starleta, sigurno mu prva asocijacija nije baš profesorka na Univerzitetu. Tako je i meni termin invalid, odnosno prvih nekoliko asocijacija na taj termin, po malo (ili malo više) smetalo. 

 

Kada sam porastao, i upoznao kompjuter, shvatio sam da invalidi ne postoje samo u ljudskoj vrsti, već i u svetu računara ih ima. Malo, malo pa iskoči neko upozoravajuće prozorče na kom piše neki invalid…

         U skladu sa razvojem naše države, odnosno nekoliko država koje su se smenjivale na ovim prostorima, razvijala se i terminologija. Trudili su se razni da prevedu neke strane termine, što je bilo jako teško, neki su se trudili da smisle neke naše, što je opet jako teško, i kako to obično biva, kada se ljudi udruže, napravili su nešto super. U toj silnoj mozgaliji, definisaše termin: Osobe sa posebnim potrebama. Super! To su osobe - vise nisu škart… Imaju svoje potrebe - suva istina… Još su i posebni – sad osobe ili potrebe nije mnogo važno. Sve super! Konačno jedan pravi termin.

         Kako to obično biva kada su dobri termini u pitanju, termin Osobe sa posebnim potrebama se dosta dobro učvrstio kod nas. Mnogi stručni ljudi, posebno sa tada Defektološkog fakulteta a sada FASPERA ga koriste. Termin se uključio i u brojne udžbenike i na ostalim fakultetima koji imaju dodrinih tačaka sa temom (uglavnom na marginama plana i programa). Stručni kadar koji se bavi obrazovanjem ga takođe nemilosrdno izrabljuje. Pomislih ja tada: „Baš super!“. I onda počeh da razmišljam i pokušah da vidim koje to ja posebne potrebe imam. Hm, imam potrebu da volim, to je super, ali istu potrebu ima i moj brat, i moja najbolja drugarica i mnogi drugi, ali oni nisu invalidi. OK, možda nešto drugo, imam potrebu da se obrazujem, ali šta je tu posebno, pa svi valjda imaju tu potrebu. Ajmo dalje, imam potrebu da se krećem, da dođem iz tačke A u tačku B, ali i drugi to imaju… „Ajde bre Gorane, budi malo kreativan, probaj da se setiš neke posebne, sigurno imaš neku posebnu!“, rekoh sam sebi… Umalo ne upadoh u depresiju kada se posle nekog vremena  provedenog u razmišljanju ne setih ni jedne. Pomislih da sam ja malo smotan, pa probah da se setim neke posebne potrebe nekog od svojih prijatelja, koji su takođe nekada bili invalidi, pa dobili te posebne potrebe, ali ni tada nisam uspeo.

          Sada malo bez ironije: U to vreme, sa jednim profesorom sa FASPER-a, gostovah u jednoj emisiji na RTS-u. Sjajan čovek i sjajan stručnjak! Čovek nekoliko puta u toku svog obraćanja upotrebi termin osobe sa posebnim potrebama. Ja ga lepo pitam, da li ja kao neko ko ima dečiju paralizu spadam u grupu osoba sa posebnim potrebama. On kaže da spadam. Opet se vraćam ironiji: Pomislih ja u sebi: „Super, eto mog rešenja, sada će on meni da pomogne da nađem, te svoje potrebe, posebne naravno". Zamolih tada čoveka da mi navede makar jednu moju posebnu potrebu. Mislim, ako sam u grupi osoba koje ih imaju, onda mora bar neka da bude jasna, vidljiva, moja posebna potreba. Čovek se malo zamislio, ali ni njemu nije išlo. Ni on ne može da se seti. Na kraju se složio samnom da ih nemam... Maler! Kakav sam ja maler, šeprtlja… Izgleda sam ih stvarno pogubio...

          Nakon svega toga, kada malo bolje razmislim, možda su stariji ipak bili u pravu… Ipak, ne bi mi (invalidi ili ove osobe) bili mi kada nešto ne bi upropastili. Pogubili smo te posebne potrebe… Eto, lepo ljudi rekli da smo mi invalidi i nesposobni. Da nije tako, ne bi ih talo lako pogubili. Zar ne?

Prođe od tada neko vreme, više godina, a ja i dalje tražim svoje posebne potrebe. Možda je neko bio spretniji od mene, pa je možda i našao neku svoju posebnu potrebu, ali meni stvarno ne ide od ruke. Ali ako neko slučajno, ili pak namerno ipak uspe da nađe neku moju posebnu potrebu, neka mi se javi. Poštenom pronalazaču sledi ozbiljna nagrada!

          I na kraju, bez ironije i sarkazma, mogu da kažem da je terminologija jako važna. Mnogo je važno kakvo osećanje, kakve emocije, kakvu sliku imamo u glavi kada izgovaramo neki termin, ili kakvu opet sliku u glavi imaju oni koji slušaju. Svi smo mi osobe, deca, žene, ljudi, muzičari, pisci, umetnici, sportisti, studentkinje… Prvo smo to pa tek onda imamo deciju paralizu, plavu kosu, vitak stas, ne vidimo, ne hodamo, debeli smo, ne čujemo… Jako je važno da je akcenat na ličnosti, na skupu nekakvih osobina koje nas definišu kao ličnost, pa je tek onda važno neko naše obeležje koje nas takođe definiše. Svi mi u osnovi imamo iste potrebe: potrebe da volimo, radimo, budemo voljeni, da uživamo, da dobijemo adekvatne informacije... Neki od nas imaju malo drugačije načine na koje zadovoljavaju svoje potrebe, koje su u osnovi jednake za sve. Ja lično volim i koristim termin osobe sa hendikepom, meni je nekako najbliži a i sama reč hendikep, koliko god bila strana, ima više, iz mog ugla gledano, dobrih značenja, ali mislim da su podjednako dobri i termini: osobe sa invaliditetom, deca sa smetnjama u razvoju, osobe sa oštećenim sluhom, vidom…

Važno je da smo ličnosti, osobe, da nismo škart…

Verovali ili ne...

     Pre nekog vremena, drugarica mi je poslala fotografiju, koja je pre mnogo godina nastala u Kruševcu…  Sama po sebi, fotografija prilično obična. Dvoje ljudi na njoj, sa nešto manje godina i kilograma nego sada, ali ništa specijalno. Međutim, ta fotografija bila je okidač lavine sećanja o raznim događajima, ljudima, stavovima koji su postali deo mog života u toku borbe za poštovanje ljudskih prava i antidiskriminaciju. To je jedna od prvih fotografija, nastala u toku jedne medijske kampanje koju je sprovodilo Udruženje studenata sa hendikepom. Da je neka kasnija možda i ne bi bila toliko upečatljiva, toliko bitna… Možda i ne bih ovako reagovao, ali ova me je pokrenula i aktivirala, u zadnje vreme, malo uspavani deo mene zadužen za borbu… Ne znam… Ali znam da je ovo još jedan početak…

Naslov „Verovali ili ne…“ vas je verovatno asocirao na mnogo toga, ali verujem da to nije ni blizu njegovog značenja. „Verovali ili ne…“ je parafrazirani početak TV emisije, u kojoj smo tada gostovali, a koja se uživo prenosila na nekoj manjoj lokalnoj televiziji u Kruševcu. To što je u Kruševcu, i nije nešto mnogo važno, sem što sam u tom momentu imao neko čudno osećanje zbog toga. Možda su to bile i neke predrasude, a možda i neka kosmička najava da ću nešto godina kasnije postati zet tog dela Srbije. Ne baš Kruševca, ali Aleksandrovac Župski nije daleko. Sada već mogu da kažem da me je taj kraj više puta učinio srećnim. Jednim delom sreće, zbog divne supruge ovaj put se neću baviti, ali drugim delom hoću.

Ta emisija bila je jako važan i snažan pokretač energije, snage i želje za daljom borbom. Možda bi moglo da se kaže da je to jedna od onih situacija u narodu opisanih kao „pukovnik ili pokojnik“. Taj i takav, neplaniran, ulazak u vatru na sreću me nije spalio.

      Ispred zgrade gde je bila smeštena televizija sačekao nas je voditelj. Simpatičan čovek, malo stariji od nas, sa nekom, po malo smešnom paž frizurom i u džemperu na pruge. U tom momentu očekivao sam zanimljivu emisiju i dobrog sagovornika. Bio sam srećan što emisija ide u živo i što je to značilo da će moji stavovi biti interpretirani onako kako ja želim. Međutim, uz kafu i sok, dok smo se spremali za početak emisije shvatio sam da će ovo biti nešto drugo. Prvo sam imao strah od toga kako da se postavim, jer je voditelj imao stavove koji su bili potpuno suprotni svim mojim stavovima. Nisam želeo da se prepirem sa njim u toku emisije, ali nisam bio siguran šta da radim. Na kraju, njegova pitanja su bila savršena. On nije baš razumeo šta mu ja pričam, i apsolutno je mislio drugačije, ali ja sam imao savršenu priliku da ogolim temu i kažem ono što želim.

      Čoveku je bilo fascinantno što nas dvoje koji imamo hendikep studiramo. To je od prilike bio vrhunac za njega, jer je eto došao u priliku da upozna nekoga ko ima hendikep i još studira. Shvativši u toku priče da mi želimo da radimo za njega je bilo nestvarno. Njegova svest je dopirala do „invalidske“ penzije i to je za njega bio krajnji cilj za sve nas koji imamo neki oblik hendikepa.

Kada smo se dotakli porodice, i kada je shvatio da mi želimo da imamo porodicu, čovek za malo nije pao u nesvest… Srećom, u tom momentu je došlo vreme da emisija počne, pa smo se preselili u studio. Voditelj ispunjen predrasudama, sa svojom paž frizurom i džemperom na pruge, prelazak u studio je shvatio kao sjajnu priliku da upravo nastavimo razgovor na temu porodice. Emisiju je počeo nekom rečenicom, koja se u suštini svela na to da „Verovali ili ne, ovo dvoje mladih ljudi pored mene, dvoje studenata imaju hendikep“. Druga, za mene u tom momentu potpuno neočekivana, bila je rečenica: „No to nije sve, ovo dvoje mladih ljudi planiraju jednog dana i da rade i da imaju svoje porodice…“. Nisam siguran šta je on hteo da kaže, ali moja faca u tom momentu bila je za reditelja jasan znak šta ja o tome mislim, pa je do kraja emisije, uvek kada je voditelj pričao, kadar krupno držao na njemu. 

     Početak razgovora nije počeo pričom o porodici, ali vrlo brzo je došlo do toga. Apsolutno se sećam svakog sekunda dok je on izgovarao konkretno pitanje u nekom momentu, kao i svakog sekunda prve rečenice mog odgovora.

       Voditelj: „Gorane, vi kako ste mi rekli imate dečiju paralizu. U toku razgovora pred početak emisije ste mi rekli da želite da imate svoju porodicu, decu… Kako to mislite?“

       Goran: „Hm… Rekao bih da imate dovoljno godina i da bi trebalo da znate kako se prave deca, i da verovatno nije neophodno da vam taj proces pojašnjavam. Moja dečija paraliza ima veze sa mojom nogom, koja baš i ne radi najbolje, ali rekao bih da moje genitalije odlično rade!“

       Ne znam da li se smeh kamermana čuo u samoj emisiji, ali znam da je za mene ta rečenica, taj odgovor bio neka vrsta punjača koji je uvek punio baterije i pomagao u brojnim drugim aktivnostima. To mi je uvek uključivalo osmeh i davalo podstrek za dalje.

     Na žalost, nemam snimak te emisije niti znam ime i prezime tog voditelja, a jako bih voleo bih da sada vidim, da popijemo kafu, da ga upoznam sa sinom i sa trudnom suprugom… O njemu ne mislim ništa loše, naprotiv. On je predstavnik većine građana ove takozvane države koji o ovoj temi, kao i o dosta sličnih baš i nemaju pojma. Ne zato što ne žele da znaju, već zato što nisu imali priliku da saznaju…

     Tu smo da učimo, mi njih a i oni nas…